01101100 01101111 01110110 01100101
        

            I bi ona. Ne postoji ništa što je uzvišenije i svetije od nje. Ne postoji dobrota, a da nije sjedinjena s njom - već samo greh. Osvrneš li se i dozvoliš li sebi da primetiš, videćeš koliko svet oskudeva i pati. Plaši se da u njoj izgubi svoje Ja. Da, znam, smešno je i jadno, u isto vreme. Jer Ja i ne postoji, sem ako ga neko sam ne sačini. Čak i tako sačinjen, često je izobličeno, groteskno i daleko od nje. Samim tim se ne može nazvati pravim i postojanim, bez obzira koliko se neko trudio da veruje u postojanje istog. To nepostojano Ja svet smatra svojim posedom i raduje se što poseduje, ali i pati jer je daleko od nje. Bdi noćima da ga sebično čuva, ali i da čezne za njom, iskreno, jer i ona je iskrena. Nije li greh ne pružiti? Ako ne možeš da pružiš to što poseduješ, da li uopšte i poseduješ? Život je samo kratki trzaj, bezvredan i glup, ako nije sjedinjen sa njom. Ništa nije večno sem nje, pa ni to  veliko Ja. Ako ništa drugo, zub vremena ga razbija, kao talasi što bolno sporo i surovo tešu kamen, nag i besraman, do potpunog uništenja. Moli se da talasi budu što jači, a kamen što mekši, da ne bude kasno. A ona? To je već druga priča. Kada se kamen rastopi u talasima, tad rđavi komad gvožđa postane zlato. To je ona. Beskrajna, prava i iskonska. Jedina.

            Imao sam sreće da su talasi bili izuzetno jaki, a moj kamen, ako se tako i mogao nazvati, još neformiran i mekši od samog krečnjaka. Brzo je potekao vodom. Tako sam postao istinski bogat. I patio sam, deleći svoje bogatstvo šakom i kapom, uzalud, jer svet je bio previše opčinjen svojim posedom da primeti. Ona mi je bila jedina želja i nada. Samo ona i ništa više. A onda, kada se poslednji grumen mog krečnjaka rastopio, kada sam se izmirio sa svetom i svojim bremenom, srce mi se ispuni njom. Kako? Namerno, pukom slučajnošću ili kosmičkim planom, to više nije bitno. Bitno je da smo jedno.

            30. Oktobar 2019. 01:15AM